Nekad sam mogla da budem sama sebi dovoljno drustvo…sednem pijuckam kafu i sita se ispricam sa sobom… onako se smejuljim , pa na cas uozbiljim ovisno od toka razgovora sa sobom.

Ovde je to zabranjeno… Kao kad u selo dodje neka gradska cura , pa upiru prstom u nju, gurkaju se  i prvo stidljivo ponesto dobace, a  onda se okuraze pa rese da otkriju sve o tajnovitoj curi … E tako je to ovde kad si sam i gologlav.

Pije mi se kafa , na obali mora..divna mesta…

Moj dragi . On ume nekada da bude pristojan drugar za kafu.

Popije kafu na brzaka i pristojno ceka dok ja pusim i cevcim moju.

Al sada…  treba mi neki drugi drug za kafenisanje.

Drugarica? Nema. Ako je udata ne sme bez muza, ako nije onda ne sme da izlazi dok se ne uda. Tako valjda nekako

Do juce su me etiketirali kao osobu koja lako sklapa prijateljstva.

Od kad sam ovde…  prica dobija drugaciji tok.

Flipinke – doslovno receno ovdasnji robovi… Nemaju poverenja u “visu” klasu, retko se opustaju i zblizavaju i gotovo nikada ne prestaju da se obracaju sa ” Madam”…

Ostaju mi muski drugari…

OD rodjenja do dana danasnjeg stekla sam 3 muska prijatelja…prava pravcijata.

Jednog sam upoznala kad sam prohodala.

Drugog kad sam posla u predskolsko.

Treceg u prvom osnovne.

I to je to..

Nasih ljudi ima u ovoj nedodjiji.

Al vec smo sazvakali sve teme… kako rastu zubici, kako se boriti protiv bebecih grceva, kako vaspitati , koju prehranu koristiti, kada poceti sa kasicama… jednom kad i ja budem imala svoju bebu, valjda cu umeti  da ucestvujem u ovakvim razgovorima, za sada sam jos uvek nemi posmatrac..

A vecini ljudi u ovom delu sveta uglavnom nedostaje prasetina.

U prvoj godini rada u firmi imam pravo na 15 dana odmora, nakon zavrsene prve godine 30 . 

Danas je tacno godinu i 3 meseca . Od toga samo 2 dana uzeh bolovanja, jer sam bolovala onako grozno pre 6 meseci...

Ja kazem, molim vas da mi odobrite pravo na mesec dana . 

On napravi onu zguzvanu facu , kaze moze 15?

Pa ja 2 dana gubim samo u putu...

On opet... al pocinje novi projekat.

Znam, al sta cu... zubar, ginekolog, kardiolog ... njih samo da obidjem ode 3 . Pa malom Luletu prvi rodjendan, ne zna ni da ima tetku, a Lena me juce pozvala , kaze : Tetka ja sam skupila pare da ti kupim tu kartu i pidzamu Hello Kity sam spremila, vodicu te i u mek...samo izadji iz komjutera... Kaze mi sveca da stalno otvara i  ormane, pita se u koji sam to orman otisla...dugo joj je trebalo da shvati da nije Orman nego Oman .

Ostado smo na tome da idem al ako je hitno da se vratim? 

Ceka me podpisivanje novog ugovora, zvanicno mrcvarenje oko plate..

Ja njima trebam, treba i meni posao... 

Zlatna sredina ne postoji. 

Ako u novom ugovoru trazim povecanje , moracu da ispostujem frku i 15 dana odmora, ako ostanem na istom ...  mogu i na mesec dana. 

Takva je stvar kad se realno sabere dva i dva.

I sta moze da bude hitno ako radis u Real Estate-u i to Marketingu i Administraciji... ? 

Ne znam... 

 http://muscatconfidential.blogspot.com/2012/02/another-omani-blogger-arrested.html

SATURDAY, FEBRUARY 11, 2012

Oman continues its increasingly common habit of imprisoning journalists and bloggers. The latest victim is blogger Muawiya Al Rawahi, as reported last week by Global Voices On-line and also by the lovely Dhofari Gucci. He was interviewed earlier by Global Voiceshere.



Photo: Imprisoned Omani blogger Muawiya Alrawahi. Photo by Jillian C York (taken from Global Voices)


Al Rawahi's #1 crime was criticising His Majesty, and HM's response to the protests last year, in a recent post (now removed from his site, but available from the Google cache spiders here).

Now, Muawiya has always been pretty out-there, with often somewhat rambling posts (unfortunately for us English speakers mainly in Arabic) about his unhappiness, work problems, religious doubts, sex, corruption, wasta, alcohol, & the Omani Government. But his forthright writing about his thoughts and ideas are a breath of fresh air in Oman, a land where maintaining 'face' and civility are of prime import. Muawiya was never afraid to tell it how he saw it. And he wrote what looks to me (via google translate!) like some half-decent Arabic poetry. Lately he started to refer to himself as 'Sid' Rawahi.

He's posted critical comments before, but as we all know here in The Sultanate of Oman, explicit speech against Oman's system of Government and especially anything critical of His Majesty, are totallyverboten. Especially following the protests last year.

Hence his arrest and imprisonment. He has not yet faced trial as far as I know, but in Oman there is no habeas corpus. And his post could obviously be considered potentially illegal under Omani Law (as is almost any critical posting that mentions the Government or HM, the law is so broad and draconian), so his detention would be found OK under Habeas Corpus even if Oman had such a legal principal. 

The confirmation by the Omani Court of Appeal of the 5 month prison terms given to the journalists convicted of insulting the Justice Minister doesn't make it look good for someone convicted of similar offenses against HM Sultan Qaboos...

It's a pity US journalist Judith Miller, who was granted an unusual 4 hr interview with HM last month (you can read her post about it here), didn't seem to ask him about such practices. Afterall, it's no secret that Oman is not a democracy, but an autocratic Absolute Monarchy. 

Instead she focused on the on-going situation with Iran and Syria. HM supposedly said he didn't think Iran was pursuing a nuke, which is something that's difficult to believe he actually thinks, but with tensions high HM is wisely trying his best to calm things down. More on that later.

This blog is a big believer in free speech. In fact, I think it's more important in a true democratic sense than the right to vote. And as Muawiya is quoted as saying:

"the issue we don’t discuss is the issue we won’t solve"

Jednom davno na svom blogicu napisala sam text :  I hate Valentine's day...

Raniji godina iako uvek scucurena u dugogodisnju vezu nisam slavila dan zaljubljenih... Pokusala sam jednom na nagovor zenskih smaracica da uradim nesto posebno za njega.. Kupila sve onaj jeftin crveni ves i medena srca i kojekakve svece i uputila se ka doticnom... Na pola puta zvao me je na mobilni i zamolio da se ne vidimo zbog prevelikog posla koji mora da obavi... Sisla sam na sledecu stanicu i besno zavrljacila kesu u kontejner.

Nakon prve dugogodisnje udjoh ubrzo potom u drugu, sad vec opet ponosno oslovljavanu dugogodisnju. M. je stalno putovao i ne znam kako ,al se bas potrefi  da na ovaj dan ode negde daleko...da je slao poklone i poruke jeste, ali bas nikada ali nikada nismo proveli ovaj dan zajedno...

Mislim nije da sad nesto patetisem i kao jadna ja , a toliko je bitan ovaj dan..nego kad se bas sve tako zadesi i krene ... pocinjes vise da obracas paznju na to.

Mislim, objasnjavala sam ja sebi i drugima da je dan totalno bezveze i da ako nekog volimo volimo ga  i ostalih dana i blabla...ma sve ono sto ovom danu daje negativan poen ja sam nabrojavala i naglas tokom citavog dana prepricavala... Ipak, iskreno govoreci spoticala sam se o sopstvne reci ... vrtele mi se neke druge misli kojima nisam dozvolila da izadju...kao npr. "Pa da ja svakoga dana zelim srecu svojim prijateljima i zdravlje i ljubav ... al eto to bas pomenem jednog novogodisnjeg, rodjendanskog ili tako nekog odabranog dana. Zasto onda danas , eto ko da je rodjendan nasoj ljubavi , rekla svom dragom ...volim te....onako usputno, pa da se izljubimo tri puta ... Cisto bezrezervno... otvorim vrata...Cao, volim te..da si mi ziv i zdrav ...il tako vec nekako ... 

I evo na danasnji dan nakon dugih 12 godina imam pored sebe pravog partnera za ovaj dan...

Tu je ne ide nigde.

Kupila sam mu magicnu solju koja prikaze sliku kad se u nju sipa topli napitak...nacrtala sam nas u paintu ..dodala gomilu srca...

Odabrala sam kicerski poklon, na poslu nosim crveno da svi znaju da sam srecna, zljubljena i da pridajem paznju ovom danu... kupila sam cak i ukrasni papir (kineski) sljasteci....

Jedva cekam da dodjem kuci i da vidim kako se to slavi ovaj dan...

Imam onaj osecaj u stomaku...kao kad me je mama prvi put pustila da slavim Novu godinu sa drustvom :))))))))

 Nekada sam zamisljala kako bi to izgledalo kada bih jednoga dana trazila povecanje plate...rekoh sebi: Kad budes radila bas mnogo, trudila se i budes osetila da dajes sebe vise nego sto si placena, trazi povisicu..Tako sam nekako smislila sta bih rekla, cak i kako bih sela....i odakle bih pocela..

No...

Za posao koji radim i koliko se trudim, mislim da sa placena taman..Nisam prezadovoljna al nisam bas ni odusevljena...to je to. 

Udjem kod direktora.... otvorim svesku i krenem da pricam..sta je zavrseno sta nije, sta jos mora da se uradi...i zatvorim svesku. 

On mi se uljudno zahvali i onako usputno i kako to vec uobicajeno ide doda: Jos nesto ? 

Ja kazem.Ne, to bi bilo sve. 

Okrenem se i odjednom, ko da me je neko u ledja pogodio okrenem glavu i dodam..da! Ustvari ima...

On  se zbuni, ja jos vise...

Sedoh nespretno ponovo na stolicu i poceh.

Te ja sam u ovoj firmi godinu dana, te povecala se kirija za stan, te ja placam prevoz ...ma hiljadu stvari...Zavrsih . 

Mislim se zeno bozija nit se to tako radi nit si ti to htela da kazes...

Svasta!

On slozi ozbiljnu facu...kaze ..napisi mi zvanicno pismo ... 

Klimnuh glavom i istrcah iz kanclearije. 

Napisala pismo...stoji mi u draft-u ..nisam poslala... 

Mislim da nije fer...nisam ni htela...

I sad obilazim oko draft-a ko kisa oko Kragujevca... poslala bih , al kad bi se opet pojavila ona mala pomahnitala ja koja bi kliknula send umesto mene... 

Mislila sam da ce mi nedostajati kratke suknjce i veliki dekolte... 

Ipak , istina je sasvim drugacija... Posmatrati svet iz kutije, voajerski uzivati u  muskarcima, stvarima i prirodi. Bas je interesantno na neki blesakast nacin. 

Iz ove perspektive svi drugi su posmatrani a ti jedini posmatrac... 

Em sto nema poente em sto ne smeju da gledaju...

Divota :) 

 Nikada mi nije bilo jasno zbog cega se pecanje kao hobi i beg pripisuje muskom delu populacije... 

Ja volim da pricam...trtljam kao i vecina zena o svemu i svacemu i u stanju sam da razglabam satima uz soljicu turske...

tata je imao obavezu da me cuva i vodi sa sobom. 

Na pocetku bila je to muka i njegova i moja. Kad je cirkao pivo sa ortacima, ja sam bila tu, kad je resio da voli pecanje... mama me je doslovno uvaljivala na zadnje sediste. 

Dao mi je secam se jedan zuti veeeeliki stap bez masinice. Namestio crvica i rekao odavde do ovde je moj teren, a ti nadji svoj. 

Trcala sam kod njega svaki cas...te umrsilo se, te spao crvic...dosadjivala pitanjima: odakle on zna da ribe vole da jedu crve? 

Secam se ko juce da je bilo... zamolio me je da sednem i rekao : 

" Ribe cute , a i mi ljudi ponekad vise volimo da cutimo nego da pricamo... ako oslusnes tisinu saznaces sve..." 

I tako sam ja pocela da sedim i osluskujem ... 

Nase pecanje postao je poseban ritual...pretvorio se u vikende i godine. 

Zaljubila sam se u tisinu . zavolela pecaroske price . 

U tome nisam videla nista neprimereno polu i godinama...iako su ljudi cesto upirali prstom u mene... i idalje upiru . 

Drzim stap, crvenim zenstvenim noktima otkidam parce gliste i namestam na udicu. Prljavim rukama prodjem kroz plavu kosu , nasmesim se i zabacim... 

Neretko mi se desavalo da "muski" pored mene iz besa polome stap dok caletu vicem : meeereeedooov!

Sad u ovoj mojoj nedodjiji imam svoj pribor, ucim se pecanju na moru... iako je to sasvim drugacije od reke, kanala ... Ne cujem zabe, ne mrsi se o grane, ne prolaze znatizeljni seljaci sa pitanjem : kako ide majstore? Ima li sta? :) 

Sedim, pecam...cistim, spremam... iako nikada nisam ni pola od ovih riba u svom zivotu ni videla...sudeci po komentarima i receptima na netu ...izgleda da su morske ribe i plodovi znatno skuplji i vise u trendu no punjeni saran i u brasno uvaljane babuske... 

Vreme provedeno u tisini i pecanju medjutim daje apsolutno isti efekat rasterecenja. 

Cudno tmuran i vetrovit dan.  

Ja: 

Dobro jutro!

Kolega : 

Dobro jutro! Lep dan danas, divno vreme zar ne?!... ( s osmehom na licu) 

.....

U mojoj glavi izraz "lep dan" nosio je sasvim jasno znacenje... univerzalno. 

Za ovu nedodjiju, lepo je kad ne pece i ne sija sunce ( a takvih dana ima u proseku 7 godisnje) kad "zahladni" kad se naoblaci... 

Lepota je u oku posmatraca ... 

 Mesecima se vec odusevljavam arapskim pismom... bas je nekako lepo. 

Naucila sam gotovo svako slovo i razlicite polozaje pri pisanju ..te ovako se pise kad je na pocetku te ovako kad je na kraju,pa u sredini... Maltretiram ove kolege da pisu sto vise i da ispravljaju moj neuki rukopis...

Danas..piskaram nesto za sebe... shvatam da sam napisala r latinicom, bas me jako rastuzilo saznanje da mi treba par sekundi da razmislim kako se pise slovo dz... strashno... tuga... Da sam bila sama ..vala bi zalepila jednu dandaru sebi, onako vaspitnu...

Prekida me kolega..

To je prelepo pismo ! Divno je!

Mozes li mi napisati moje ime na tom "srpskom" ...

I tako ispisujem... Faisal Mohamed Al Balushi 

 Dakle, da me je ko pitao pre tri godine znam li gde je Muscat i znam li glavni  grad koje drzave je ... rekla bih postidjena...pojma nemam. 

Kriv je valjda profa iz geografije ili moja puka nezainteresavonost za ostatak zemljine kugle. 

Kad je trebalo , znala sam ko pesmicu ..sricala rime i ucila za 5. I to je bilo to...

I da me je ko pitao da li bih otisla "preko" da radim... sasvim glasno i jasno moj odgovor bi bio : NE, nikada!

i eto mene ovde, zapala medj tudj svet... ni svoja ni njihova. 

Radim. Jedem. Spavam...i tako iz dana u dan iz meseca u mesec, pa evo i godinu. 

Mislila sam ko mala da svi ti ljudi, prijatelji, rodbina ... koji nas posecuju jednom godisnje i donesu neke sljastece poklone imaju mnooogo para, toliko mnogo da su eto sve to za treptaj oka strpali u torbu i doneli. 

Uvek sam volela kad dodje deda Nikola iz Nemacke...joooj kolko je tu bilo kinder jaja i nekih slatkisa koje nikada niko nije video... 

I sad, kad me nostalgija smlati sasvim..ja iskukam koji dan odmora pa dodjem u rodni grad, moj najlepsi Beograd. 

I zateknem sta zateknem....  sivilo , mrak, kuknjavu... i cuvenu izjavu : nema se. tesko je, nema posla, cene rastu.... i jos meni upuceni drugi deo recenice: lako je tebi ti si tamo i imas sve. 

Znam ja ljudi, prijatelji, rodbino...tesko je bas. 

I ja sam zavrsila dva fakulteta pa nisam nasla posao, radila sam sve i svasta ukljucujuci i pranje sudova i kuvanje kafa i portir sam bila i glupavo odevena promoterka kojecega i....

i dosla ili pobegla ..eto. Pobegla. 

I sada radim 5 dana nedeljno 10, i po sati dnevno  i nemam osim mog dragog , nikoga svog ...  i nema ovde sorceva ni golih ramena niti klubova niti socijalnog zivota bilo kakve vrste...  i kad  mi je tesko pozalim se na arapsko/engleskom... Hada mushkila, taban... Imam problem i umorna sam jako... i moji najmiliji sestric vec prohodao i moja Lena vec pravi devojcurak i moj najvoljeniji clan porodice je preminuo... i eto, svasta nesto ..a ja eto ovde. Prazna ni svoja ni njihova... 

Tamo negde daleko u svakoj nedodjiji posao je posao a zivot je ostavljen za dane penzije... 

I da, donesem kinder jaja i sljastece slatkise mojoj decurliji i ...

Racunam , ako bas budem stedela za 7 godina mocicu da kupim jednosoban stan u mom voljenom gradu...ako se odreknem i tih slatkisa i skupih virsli iz tegle i fensi costa cafe... i tih sitnica koje me jedino u citavoj nedodjiji cine, na blesav nacin zadovoljnijom.

Ih dokle odoh sa pisanjem...cak do Omana. ..